Dokazi i diskreciono odlučivanje u upravnom postupku

Abstract

Zakonodavac ne može da predvidi sve moguće pravne i životne situacije, koje u formi upravne stvari rešava organ državne uprave, odlučujući  o pravima, obavezama i na zakonu zasnovanim interesima stranaka u postupku, štiteći, pri tome, javni interes. Stoga se ostavlja mogućnost da državni organ, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, odluči na način koji je najcelishodniji, uz primenu slobodne ocene. Dokazivanje je bitna faza svakog upravnog postupka, a utvrđivanje materijalne istine i ocena dokaza predstavljaju načela upravnog postupanja. Kada su u pitanju diskrecioni akti, izdavalac takvog akta bira između više ponuđenih alternativa onu koja najviše odgovara konkretnom slučaju, postupajući objektivno, u skladu sa javnim interesom. Kako bi upotreba slobodne ocene bila u skladu sa zakonom datim ovlašćenjima, te da ne bi došlo do nezakonitosti i necelishodnosti u njenoj primeni, povrede načela jednakosti, te pravne neizvesnosti, uspostavljeni su oblici spoljne i unutrašnje kontrole. Standardi Evropske unije i Saveta Evrope, takođe, doprinose jasnijoj upotrebi diskrecione ocene, a pojedini zakoni upućuju na potrebu da Vlada i ministarstva nadležni za njihovo sprovođenje, to detaljnije urede podzakonskim aktima.